Moje je srce u čađi i u garu Napuštena i bedna kuća stara, Gde samo gladni crv kapije šara I paučina visi o duvaru... Odletele su ispod krova laste Tu sada jato kobnih ptica grne Po avliji se pletu travke crne I svakog dana novi pelen raste... Nemo i pusto...Kroz skrhana okna Vetrovi viju sa prašinom, dok na Pragove gnjile povija se trnje... Samo ti stojiš u dvorištu sama, I kobne tice padaju ko tama I s tvoje ruke crno zoblju zrnje. Aleksa ŠANTIĆ (1912)
HRAST 