Vekovima su Srbi na ušću Tise, kao vojnici na šajkama, služili austrijskom ćesaru, ponosito se držeći svojih privilegija, svoje crkve, svojih tradicija, donetih iz stare postojbine, iz Srbije Nemanjića i Despota. U toj Šajkaškoj rodio se najčuveniji pesnik našeg romantizma u književnosti i omladinskog pokreta u njoj. U Gornjem Kovilju, 31. januara 1841. rodio se LAZA KOSTIĆ. Njegov otac bio je imućan šajkaški kapetan.
Laza je učio nemačku realku u Pančevu, srpsku gimnaziju u Novom Sadu i višu nemačku gimnaziju u Budimu. U sedmom je razredu izradio temu u nemačkim stihovima, u slavu materijalizma – materijalističke filozofije – protiv idealizma, naime protiv klerikalizma. To je bio, kako sam piše, “titanski juriš na Olimp idealizma”, ali mu se taj tadašnji gonjenik, idealizam, posle “baš ljuto osvetio”.
U to doba polagao se ispit zrelosti, “ispit kakova potonja pokoljenja ne poznaju”, i Laza ga je položio 1859. Zatim je studirao prava u Pešti i postao 1866. doktor prava, braneći svoje teze na čistom latinskom jeziku! Već za vreme školovanja, učio je francuski i engleski i bavio se filozofijom. U Pešti, u školskom zavodu “Tekelijanumu”, zadužbini SAVE TEKELIJE, u studentskom društvu “Prethodnici”, Kostić se istakao svojim prevodima i kultom za Šekspira, a dolazeći u zavičaj, u Novi Sad, svojim omladinskim radom i ljubavlju za pozorište. Neumoran, Laza Kostić je u tom mladom svetu bio prvi, i u tom bučnom pokretu, kako ga jedan od biografa naziva: “jandal od svatova”.
On je, vrativši se u Novi Sad, bio profesor srpske gimnazije, a kad nije bilo drugog, i prirodnjak – a isticao se i u gimnastičkim krugovima i literarnim pivnicama, gde se mnogo maštalo, politiziralo, srbovalo, ali i pilo. Godine 1869. postao je predsednik novosadskog varoškog suda i izabran je za poslanika Narodno crkvenog sabora u Karlovcima. Već slavan kao pesnik, postaje sad i čuvena politička, popularna ličnost.
Kad je 1872. zbog učešća u svečanoj proslavi punoletstva kneza MILANA OBRENOVIĆA u Beogradu uhapšen i osuđen na godinu dana zatvora u peštanskoj tamnici, on je pošao i dalje putem političara “Omladine”. Proslavljen seoskom pesmom “Zelen doboš dobuje, Laza Kostić robuje…”, izabran je u svom zavičaju za narodnog poslanika u peštanski parlament, gde je svojim držanjem (počinjao je govore srpski) izazivao čitavu buru među Mađarima.
Kada je pukla nevesinjska puška, Laza Kostić je ustupio svoj izborni srez SVETOZARU MILETIĆU i kao dopisnik stranih listova iz Beča otišao na Cetinje. Već u Beču, on je bio u vezi s crnogorskim knezom, radeći sa slavnim VALTAZAROM BOGIŠIĆEM terminologiju Zakonika za Crnu Goru, a u ratu 1876. postao je i lični prijatelj knežev. Imao je naročitu misiju veze između dva srpska vladara.
Za vreme Berlinskog kongresa, Laza Kostić je sekretar JOVANA RISTIĆA, punomoćnog delegata Srbije, a zatim sekretar srpskog poslanstva u Petrogradu. Godine 1881. on je sasvim utonuo u političku borbu u Beogradu; uređuje Srpsku nezavisnost i štampa svoje ubitačne karikature u stihu, u prvim brojevima Brke. Međutim, posle Zaječarske bune, njegov politički rad svršava se slomom i on se po savetu prijatelja sklanja iz Beograda. Uskoro, u proleće 1884, Kostić odlazi u službu drugom srpskom vladaru, u nadi da će uređivati “nezavisan” list i postaje urednik Glasa Crnogorca. O Uskrsu 1891, njegova služba u Crnoj Gori završava se još gorom tragikomedijom. Na “poziv” kneza Nikole, kao što je i došao, morao je da pobegne s Cetinja u Dubrovnik. Posle tih godina provedenih u diplomatiji i novinarstvu, pesnik je pokušao da dobije katedru prava u Zagrebu i prevodio je rimska Pandekta.
Zatim je kao stari momak i slavni književnik, nekada bogati naslednik bačkih salaša, koje je proćerdao, živeo kao gost, u manastiru Krušedolu i u kući spahija Dunđerskih, gde je doživeo bolnu i poznu platonsku ljubav, opevanu u poslednjoj mu pesmi Santa Maria della Salute. Kad je bio potpuno oronuo u životu, javila mu se žena koja ga je punih dvadeset godina čekala, protiv volje svoje matere, najbogatija devojka u Somboru, gospođica JULKA PALANAČKA, i udala se za pesnika.
Tako se život Laze Kostića završio u zavičaju, u miru i udobnosti i literarnim radovima, ali i u potpunom razočaranju u svoje doba, svoj narod i ljude. Umro je, u muklom vremenu pred rat 1910. od srca upropašćenog gimnastikom.
Miloš CRNJANSKI (1935.)
HRAST 